Wednesday, 18 April 2012

How is it possible that there are still traces of you in my life? When you never gave me back my words, my time or my tears. Some months ago all turned to dust. But dust that keeps piling on my shelves, keeps suffocating my heart. Why I can not let it go when the only thing I do is try? It is just spinning around in circle, trying to find a reason, an excuse. How do you find an excuse for a broken heart? Something that will justify what I have done and what I have lost on the road. Something to keep me going and say that there not everything was for nothing. Not all the time was I that naive and stupid. And saying and hearing that you don't deserve me is the worst. It makes no sense, as you have figured out your life, you've made it the way it was before, you are all happy with this old-new person of yours, while I am the one every day drowning in tears, I am the one with no compass, with no direction. So how does that "not deserving me" should make me feel better? I am writing this cuz I can't sleep, and I can't sleep cuz I am damaged. Just why is this so fucking hard, why? I would give anything to erase all the memories. To forget about the past two years of my life and stop being pathetic and suicidal. 
Can it just stop, can it fucking stop hurting so much?

Thursday, 2 February 2012

"Sorrow"

I couldn've have described the feeling better. Thank you, Matthew Berninger for this beautiful, sorrowful present.

Sorrow found me when I was young,
Sorrow waited, sorrow won.
Sorrow that put me on the pills,
It's in my honey it's in my milk.
It's only about half a heart alone
On the water,
Cover me in rag and bones, sympathy.
Cause I don't wanna get over you.
I don't wanna get over you.

Sorrows my body on the waves
Sorrows a girl inside my cage
I live in a city sorrow built
It's in my honey, it's in my milk.
It's only my half of heart alone,
On the water,
Cover me in rag and bones, sympathy.
Cause I don't wanna get over you.
I don't wanna get over you.

It's only my half of heart alone,
On the water,
Cover me in rag and bones, sympathy.

Cause I don't wanna get over you.

I don't wanna get over you.

Performed by: The National

Tuesday, 31 January 2012

Farewell

Two years in two big suitcases full of dreams that were shattered, pictures that were ripped, sharp words that were shouted and memories that started to burn. I know I have to find the strength to carry them out and throw them in the river. But it's freezing cold. And they are heavy. And I am a fool for still wanting you back.

Saturday, 21 January 2012

Articles from the past - "All Days are Nights и триумфот на надежта“

Ако може да зборуваме за ренесансен уметник во модерната ера и ако размислуваме за ваква референца во популарната музика, несоменено првото име што ни се наметнува е она на канадско-американскиот автор и пејач Rufus Wainwright. Како музичар во чии дела го слушаме ехото од минатите музички епохи, започнувајќи од класицизмот па сe до популарната музика на денешницата, опусот на Wainwright содржи неколку главни теми кои се преобразуваат во повеќе аспекти на неговите композиции. Тие се: операта, литературата и поп културата. Неговиот опус се повикува на богатото музичко наследство од неговите родители, како и од духовните извори на современата музика како Bob Dylan, Jeff Buckley, Judy Garland, Edith Piaf и Van Morrison. 
 
Дискографијата на Wainwright открива обиди за инкорпорирање фрагменти од популарната култура во неговите “траги-комедии” (како што е “Vibrate” од албумот “Want One” од 2003 година), како и тенденции за вметнување на рок музика во инаку анахроничното кабаре – поп. Уникатниот стил на овој музичар содржи многубројните алузии на италијанските романтични опери на Верди и Пучини. Rufus Wainwright е феномен во денешната музика – со експресијата на својот креативен дух Wainwright е музичар кој повеќе се обидува да стои настрана од своето време, отколку да биде дел од него. 
 
Единствен меѓу своите современици, Rufus Wainwright влегува на сцената на музиката со извонредно уверлива естетика. Уште со првиот соло албум “Rufus Wainwright” од 1998 година, тој создава препознатливо име на мапата на меинстрим музиката со широчината на звукот и оркестарските аранжмани, храбрите модулации и акордски прогресии, како и со елементи и цитати од класичната опера во песни со различни стилови и текстури. Конечно, неговата прва опера Prima Donna премиерно поставена во 2009 година, која е де факто класична опера во препознатливата смисла на зборот, претставува исполнување на неговите амбиции за пишување на свежа и пред сe лична опера. Земајќи го предвид предизвикот за компонирање на најобемната и најсложената музичка форма без ниту еден претходен обид во подрачјето на симфониското и оперското творештво, неблагодарно би било да не се признае дека музичкиот талент на Wainwright открива длабочина и потенцијал и во голема мера одговара на предизвикот поставен пред него.

Ако инструменталните аранжмани во неговите претходни соло проекти прераснаа во екстравагантни оркестраци во продукцијата на Prima Donna за чија изведба се потребни 70 изведувачи, се чини целото тоа богатство исчезнува во најновиот албум со наслов “All Days are Nights: Songs for Lulu”, оставајќи го Руфус во интимна контемплација со својот инструмент и соочување со длабоките емоции.  Според неговите зборови “во суштината албумот “All Days are Nights” е  оплакување на мојата мајка додека беше сеуште жива.” Канадската фолк пеачка Kate McGarrigle беше дијагностицирана со рак во 2006 година и почина во јануари 2010, “со целото музичко семејство хармонизирајќи околу неа.”

Првиот дел од насловот “All Days are Nights” е превземен од последниот куплет на Сонетот 43 на Вилијам Шекспир ("All days are nights to see till I see thee...”). Запрашан во едно интервју од ноември 2009 за референцата “Лулу” која се појавува во вториот дел од насловот на албумот, Rufus истакнува дека Лулу е “темна, замислена, опасна жена која живее во сите нас”, слична на карактерот на Темната дама во сонетите на Шекспир. Wainwright тврди дека неговата Лулу е Louise Brooks од филмот Pandora's Box од 1929 година. Тој исто така, во интервју има кажано дека Лулу е референца на операта со ист наслов од Албан Берг, која претставува адаптација на драмата “Earth Spirit” (Erdgeist, 1895)  од 1895 и “Pandora's Box” (1904), од кои втората претставува инспирација за горенаведениот филм на Georg Wilhem Pabst.

All Days are Nights: Songs for Lulu претставува интимна исповест, дијалог на пијаното и вокалот кој нe внесува во свет на експресивна поезија и воздивнувачки емоции. Ослободен од симфонискиот звук и слоевитоста на фактурата и инструментацијата кои создаваа мини симфонии од неговите претходни композиции, последното остварување на младиот автор е негов досега најиздржан и најнепрекинат израз. Генералниот музички тон во овој албум варира меѓу емоционалната набиеност изразена во клавирските арпеџа како омаж на Рахмањинов, и меланхонијата на Шопен, преку свингот и музиката на Гершвин, до популарната музика на 20тиот век. 
 
Како познавач на операта, на Rufus Wainwright му се кристално јасни вредностите на воведот, односно увертирата, односно првата композиција која воведува во музичката атмосфера на албумот. Ако во Release the Stars тоа беше експлозивната Do I Disappoint You која ја подигнува завесата и оддава звук на оркестри кои се развиваат и симултано свират во вториот дел, фуриозно водејќи кон кода, без исклучок и во најновиот албум, првата композиција ја има истата убедлива енергија и емоционален порив.  Во “Who are you, New York”, Wainwright користи арпеџа во градации на крешендо и декрешендо, додека го истура своето срце врз педалот и раскажува за “опсесивната потрага на неименуваниот објект на желбата”. Песната е оригинално напишана за филм, но на олеснување на Руфус истата завршува одбиена од филмските продуценти. Во стиховите постојат референци на симболите на Њу Јорк: Grand Central Station, Madison Square Garden, Empire State Building. “Sad with what I have” опишана како “бездна на самосожалување”, додека “Martha” претставува замислен дијалог со неговата сестра и музичар Martha Wainwright. Во интервјуто за магазинот NME, самиот Руфус има изјавено дека песната говори за “конечната природа на времето – ние можеме да се движиме напред, но еден ден сите заминуваат и не постои ништо што некој може да направи да го промени тој факт.” Виртуозната “Give me what I Want and Give it to me now” разложените акордски пасажи со интонации на џез и свинг во мелодијата на десната рака. Својата рефлексија на тема “љубов” Руфус ја изразува во темата “True Loves”, во форма на поема во која “срцето од камен никогаш не заминува никаде”. “The Dream” е меланхолична потрага по “чувството за изгубеност кое се јавува откако ќе се разбудиме од прекрасна визија”. Горчлива во ова песна е заменета со баладата “What Would I Ever Do with a Rose”, која е вистинска поетична медитација за љубовта и природата, со скриени надолни и нагорни хроматски движења во мелодијата. "Les feux d'artifice t'appellent" е всушност финалната арија од операта Prima Donna. 

Во една од емоционално најдлабоките песни на албумот - баладата “Zebulon” која се карактеризира со бавна, тежна мелодија повторно наидуваме на референци за неговата мајка и сестра: “мојата мајка е во болница, а сестра ми на оперска претстава”. Брзото напредување на болеста на Kate е една од причините заради кои Руфус целосно се оддава на компонирање, оркестрирање и поставување на Prima Donna со цел да дочека неговата мајка да го придружува на премиерата. Во музиката, од состојба на длабока тага Руфус повторно зачекорува во свет на надеж, додека преобразениот звук на гудачи во клавијатурата ветува триумф, или барем привремено олеснување од болката.

Три од песните на албумот претставуваат адаптација на сонети од Вилијам Шекспир – “Сонет 10”, “Сонет 20” и “Сонет 43”. Wainwright пишува музика за овие и уште неколку сонети за Berliner Ensemble и неговиот авангарден режисер Robert Wilson во проект насловен “Sonette”. Премиерата на продукцијата се случува во Берлин, во април 2009 година и содржи 24 сонети, од кои секој е стилизиран со актери облечени во екстравагантни костими, ексцентрични фризури, надополнети со карактеристичното осветлување на режисерот и кореографија на куклен театар. Сонетите на Шекспир претставуваат повторно оживување на еден гениј на класичната литература во делата на друг гениј од современата музика, пренесени низ неговиот карактеристичен елегиски, а истовремено длабок и моќен баритонски тембр. Rufus на сонатите им дава современа резонанца и открива дотогаш непозната страна на нивната убавина.

Дали популарната музика воопшто некогаш звучела поубаво? И дали можеби Руфус е уметник изгубен во погрешна епоха, 200 години подоцна од своето време? После  повеќе од еднодецениска кариера и пет албуми, се чини дека најдоброто дело на Rufus Wainwright е конечно во нашите раце. Албум кој го топи срцето и хипнотизира, кој истовремено е длабоко инспиративен, меланхоличен, триуфален и беспрекорно виртуозен.

Wednesday, 18 January 2012

Helplessness, you were uninvited, you were dead.
Sly mistress, you come again from depth shadows,
crawling to take your place at the dance.
I thought I had killed you,
Hearing the echo of your last breath,
fading away.

Endlessness, out of the gray dust you emerge,
I betray my eyes and invite you for a dance.
Alone in the darkness we are, staring face to face.
And you rip my freedom, tear my dreams away.
I take what’s left from my dying dreams,
and walk along into your grace.

Hopelessness, who brought you here?
You were never invited.
You, who embrace me and blow me to the edge,
you, who push me into the harsh seas,
throw me in poisonous ivy leaves,
and drown me in the midnight tide.

Helplessness, I pull myself out of your claws,
drag myself out, breathless, looking at the starless sky,
And I know.
I take you. I turn you into a poem. I kill you again.

Thursday, 5 January 2012

Харуки Мураками "1Q84" и музиката од зборови

„1Q84“ е без сомнение досега најамбициозниот роман на еден од најзначајните автори на светската постмодерна литература и миленик на публиката, Харуки Мураками. Романот содржи 928 страници и е поделен во три дела. За многу од вљубениците во творештвото на Мураками, во неговата „музика од зборови“, во надреалните слики на отуѓеност и осаменост, најамбициозното негово дело е воедно и најголемото разочарување. Моето мислење се совпаѓа со критиката во оној дел кој вели дека романот е предолг, неедитиран и репетитивен. Сепак, стојам во одбрана на ставот дека светот кој Мураками го создава, а кој е полн со алузии е свет кој ни најмалку не претендира да биде едноставен, но многу необичен, чуден, метафоричен.

„1Q84“ е роман кој читателот го внесува во наративно искуство кое малкумина автори на современата литература можат да му го понудат. Користејќи референци на повеќе литерарни икони, меѓу кои и Чехов, Достоевски, Орвел, романот создава алтернативна можност на орвеловата „1984“ преку невообичаена, повеќеслојна љубовна приказна за верноста и загубата. Книгата ги следи ликовите низ реалната 1984 година, додека паралелната 1Q84 е позната само на неколку избрани личности за кои таа, според доктрината на религискиот култ треба да биде година на избавување. И покрај должината и доследната алузивност, романот поседува хипнотички квалитет и со голема леснотија ве пренесува од една до друга страница, во часови на континуирано читање. Низ него, читателот станува дел од пејзажниот универзум, во кој границата меѓу реалноста и имагинацијата е бледа и безначајна.

Идејата дека светот на фантазијата и реалниот свет ги дели невидлива граница е мислата од која поаѓа развојот на приказната во романот. Во центарот на таа реалност стои една друга идеја, а тоа е вечноста на љубовта, начините преку кои ја наоѓаме и преку кои ја чуваме таа љубов, како и тенките невидливи нишки кои ја одржуваат. Покрај неа, Мураками допира и развива други теми, меѓу кои се историјата, религиските секти, насилството, убиството. Фантазијата влегува во тој реален свет на љубовта, не со намера да сугерира варијанта која целосно ќе го замени, туку да алтерира одредени негови делови. Да создаде нов свет, со ултимативна цел - да го уништи. Со други зборови, Мураками е вистински мајстор во евоцирањето на  целосно артикулирана визија на еден по малку кошмарен свет во кој човекот нема никаква моќ да влијае врз теченијата, туку е принуден безкомпромисно да ги прифати.

„Што е вистинскиот свет: тоа е мошне тежок проблем“, вели еден од ликовите во романот. Она што е, тоа е метафизички предлог. Но, ова не е вистинскиот свет, не постои сомнеж за тоа. Болката што некој ја чувствува во вој свет е вистинска болка. Смртта која се случува во овој свет е вистинска смрт. Пролиената крв во овој свет е вистинска крв. Не постои имитациски свет, не постои имагинативен свет, не постои метафизички свет. Ви го гарантирам тоа.“

Комплексната и надреална нарација на романот е претставена низ двата главни ликови кои ги поседуваат главните карактеристики на ликовите кои се носители на прозниот универзум на Мураками: длабоката осаменост, отуѓеност, недостатокот на емоции, изолираност, невообичено тешките детства. Иако нивните патиштата се разделуваат продолжувајќи во две различни насоки додека се сеуште многу мали, Тенго и Аомаме непрестајно и интезивно размислуваат и се сеќаваат еден на друг. Тие се обединети преку нивните мачни детства, осаменоста и емоционалната празнина и преку еден единствен физички допир на нивните раце. Овие настани се дадени како реминисценција во текот на дејствието кое започнува дваесет години после нивната последна средба. На почетокот на дејствието, Аомаме, која е самоуверена жена, тренер по боречки вештини и фитнес, која во слободно време делува како сериски убиец, паѓа низ временска дупка и завршува во паралелна димензија, која таа решава да ја ја претстави со името 1Q84. Во онаа другата, која со двоумење ја земаме за реална димензија, Тенго е млад писател во подем, кој го пробива тешкиот пат кон слава и успех, додека добива задача од бескрупулозниот издавач Коматсу да го преработи делото на младата писателка Фука-Ери, свесно впуштајќи се во измама.

Низ поглавјата на книгата, ние ги следиме животните приказни на двајцата главни ликови низ еден контрапункт од зборови, кои полека се приближуваат една кон друга, додека светот на 1984 колабира околу нив. Во моментот кога ќе помислиме дека романот се движи по безбеден пат, тогаш Мураками решава да ја зачини својата приказна со капка научна фантастика и ги воведува Малите Луѓе, како носители на злите сили кои се стремат да го уништат и реалниот свет, и оној паралелниот, на  1Q84. 

Повеќеслојноста на перспективите во приказната, како и невообичаената природа на она кое што е набљудувано, претставува јадро на светот кој Мураками ни го разоткрива низ неговата фикција. На моменти, сепак, овие повеќеслојни перспективи ја губат својата моќ - Малите Луѓе, двете месечини, паралелната реалност на „1Q84“ - придонесува дуалноста на двата света да стане по малку клаустрофобична и непотребна. Кон ова придонесува и пасивноста на ликовите и елементите на фантазијата, кои во оваа смисла се и многу малку развиени, земајќи ја предвид самата должина на романот. Од друга страна пак, одредени делови особено во втората половина од романот се подложени на репетитивност, на начин што нарацијата во одредена мера губи од својот чекор.

Сепак, Мураками е премногу вешт раскажувач за да дозволи овие недостатоци да ја нарушат есенцијата на романот. Така, во текот на своето патување низ романот, читателот неминовно се чувствува како да потонува во бунар од соништа, завиткан во расположение на мистична убавина, но и апсурдност. Во таков свет на соништа, во кој тој се обидува да го најде значењето низ превезот на љубопитноста, сликите се оние кои брановидно го движат и постепено му ги откриваат нивните тајни пораки. Ова е четиво кое зборува за свет лишен од приказни полни со значење, и за луѓе кои се лесно подлежни на прифаќање на плитки, неосновани идеи и значења, како што се тоа припадниците на религискита секта Сакигаке. Значењето и повторувањето како основа за потврдување на реалноста е присутно насекаде: во сликите, во сенките, во гестовите и постапките на ликовите. Романот ги зема тие сенки и низ ехо, како прекрасна лесна мелодија, во нив вдахнува зрак на живот. „1Q84“ како и „1984“ создаваат алтернативна реалност во која постои надмоќен систем на верувања и закани да го избрише чувството на индивудуата за себеси. За разлика од реалноста на Орвел каде победува системот, во алтернативниот свет на Мураками  лошите сили се разводнувват, губејќи ја својата моќ и отпловувајќи негде во космосот. Она што останува е љубовта во ветрот и звуците на Симфониетата на Јаначек, која се јавува како лајт мотив низ романот.

  Мураками, во една прилика ќе истакне:

„Јас не сакам да го убедам читателот дека тоа е вистинското нешто; сакам да го покажам онака како што е. Во одредена смисла, јас им кажувам на читателите дека ова е само приказна – како таква таа е измислена. Но, кога измисленото го искусуваш како вистинско, тогаш тоа и може да биде вистинското. Навистина е тешко да се објасни.“
„Во деветнаесеттиот и раниот дваесетти век, писателите во своите дела ја нуделе реалноста, тоа била нивната задача. Во „Војна и мир“, Толстој го опишува бојното поле толку блиску, што читателот верува дека тоа е вистинското нешто. Меѓутоа, јас не. Јас не се преправам дека тоа е вистинското нешто. Ние живееме во лажен свет, ние гледаме лажни вечерни вести. Ние водиме лажна војна. Нашата влада е лажна. Но, ние наоѓаме реалност во овој лажен свет. Така, нашите приказни се исти; се движиме низ лажни сцени, но самите, како што одиме низ овие сцени, сме вистински. Ситуацијата е реална, во онаа смила во која таа претставува обврска, таа е вистинска врска. Тоа е она за кое што јас сакам да пишувам.“


Овие зборови на Мураками го содржат она што резонира во неговата фикција: наоѓањето на реалноста во едноставните животни нешта во свет кој поголемиот дел од времето е надреален. Дури и кога надреалното го следиме подлабоко, секогаш ќе најдеме некој вид на повторена реалност.

Несомнено е дека треба да се има огромно трпение да се пројде низ сите 928 страници на овој роман, да се „издржи“ низ репетитивноста на настаните. Сепак, она што е сигурно е дека пред нас е комплексна приказна која преку истражување на времето, светот на реалноста и фантазијата и преиспитувањето на балансот меѓу доброто и злото, ја предава љубовта во целата своја чистина и (не)возможност. Ова е роман кој бара од читателот широкоумност.